Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić


Gra­đa­nin je ko­nač­no od­lu­čio da uži­va. Uži­va­nje se, kao što zna­mo, ne od­la­že. Da­kle, uži­va­nje mo­ra da poč­ne. Sa­da i ov­dje...
Uosta­lom, svi že­le da uži­va­ju. Ne po­sto­ji ni­je­dan ži­vi stvor u ze­mlji, na ze­mlji, u vo­di ili na pla­vet­nim ne­be­si­ma ko­ji ni­je sklon uži­va­nju. Ži­vot bez uži­va­nja i ni­je ne­ki ži­vot. Gra­đa­nin je mno­go pro­pa­tio mi­sle­ći, sa­svim po­gre­šno, da će kroz pat­nju sti­ći do bla­žen­stva ko­je je, sa­mo po se­bi, uži­va­nje...
Ma­nuo se svih za­blu­da, svih sta­rih sklo­no­sti, ra­to­si­ljao se pat­nje ko­ja će ga, mo­žda, mo­žda, mej­bi, do­ve­sti do bla­žen­stva i smi­re­no­u­mlja, i jed­no­stav­no, a ta­ko i tre­ba, od­lu­čio je da uži­va, već tog ju­tra ko­je i ni­je bi­lo baš za uži­va­nje...
Sva­nu­lo je ona­ko ka­ko ne tre­ba, ali ipak je sva­nu­lo, i to je, ra­zu­mi­je se, bi­lo do­volj­no da uži­va­nje za­poč­ne. Tri-če­ti­ri- sad i uži­vaj! Uosta­lom, mi­slio je naš gra­đa­nin, sve ve­li­ke od­lu­ke u ži­vo­tu se do­no­se ona­ko iz­ne­bu­ha, go­to­vo na pre­pad. Pro­sto-na­pro­sto gre­šni čo­vjek se­be mo­ra da za­sko­či i šo­ki­ra da bi li ko­nač­no po­čeo da uži­va...
I ci­ga­re­te se osta­vlja­ju na­glo, bez pred­u­mi­šlja­ja, kao što se bez za­dr­ške ska­če u si­nje mo­re, ri­ječ­ni br­zak ili je­zer­sku mr­tva­ju. Sve ve­li­ke, da­kle, od­lu­ke do­no­se se ta­ko ili ni­ka­ko. Ko to shva­ti ima šan­se da pro­ži­vi ži­vot u uži­va­nju. Onaj ko­ji se ska­nja i pre­do­mi­šlja mo­že sa­mo da opla­ku­je sop­stve­ni ži­vot gle­da­ju­ći ka­ko od­la­zi po­sled­nji va­gon po­sled­njeg vo­za ko­ji od­la­zi na ne­ko mje­sto uži­va­nja...
Sva­ko iuži­va na svoj na­čin, raz­mi­šlja naš gra­đa­nin. Ne­ko, ona­ko baš uži­va, po­ne­ko ma­lo ma­nje uži­va, a ve­ći­na se tek spre­ma da uži­va u je­di­nom po­klo­nje­nom ži­vo­tu. Ovi što baš ona­ko svoj­ski uži­va­ju, pra­vi su maj­sto­ri uži­va­nja. Uži­va­nje je za njih, re­klo bi se, pra­va ru­ti­na, po­lu­svje­sna re­ak­ci­ja na ži­vot ko­ji im je od po­čet­ka bio pra­vo- prav­ca­to uži­va­nje. Uži­va­li su ju­če, uži­va­ju da­nas, uži­va­će, po svoj pri­li­ci i sju­tra, iako su oni ko­ji ma­lo ma­nje uži­va­ju sklo­ni da tvr­de da će usko­ro bi­ti dru­ga­či­je. Valj­da gra­đan­ski iz­bo­ri sa tim ima­ju ne­ke ve­ze, mi­sli naš gra­đa­nin ko­ji se, na­rav­no, spre­ma da za­poč­ne svo­je uži­va­nje. Da­kle, ži­vot­na lo­gi­ka, od­no­sno lo­gi­ka uži­va­nja svo­di se na jed­no­sta­van za­klju­čak: bit­no je da oni ko­ji baš uži­va­ju ma­lo ma­nje uži­va­ju, a da oni ko­ji ma­lo ma­nje uži­va­ju- baš uži­va­ju. O oni­ma ko­ji se tek spre­ma­ju da uži­va­ju, a me­đu nji­ma je po­me­nu­ti gra­đa­nin, ni­ko ni ri­ječ. Ne­ka­ko mu do­đe da oni i ni­je­su ni­ko­me va­žni u ovim vre­me­ni­ma sve­op­šteg, uma­lo i op­šte­na­rod­nog uži­va­nja...
Ne­ko je, jed­no­stav­no, ro­đen za uživ­nje. Taj ne­ko se, jed­no­stav­no, sro­di sa uži­va­njem. On, opet jed­no­stav­no, ne bi ni mo­gao da ži­vi bez uži­va­nja. Ko mu us­kra­ti uži­va­nje- us­kra­tio mu je i ži­vot, što je, po­mi­šlja naš po­me­nu­ti gra­đa­nin, naj­ve­ći gri­jeh od svih gri­je­ho­va na ovom gre­šnom svi­je­tu uži­va­nja. Elem, ovi ko­ji su se sro­di­li sa uži­va­njem, ko­ji­ma je ži­vot jed­na ve­li­ka uži­van­ci­ja, ne bo­re se za ži­vot, ne­go za uži­va­nje. Što je, u de­mo­krat­skim i evro­a­tlant­skim dru­štvi­ma, pra­vo svih uži­va­la­ca u ži­vo­tu. Nji­ho­vo pra­vo je da uži­va­ju, pra­vo dru­gih je da po­ma­lo uži­va­ju, a pra­vo tre­ćih, ko­jih je naj­vi­še i ko­ji su ko­li­ko do ju­če tan­ta­lov­ski pa­ti­li, je da se spre­ma­ju za uži­va­nje. Na kra­ju kra­je­va, po lo­gi­ci de­mo­krat­skog uži­va­nja, ni­ko ne mo­že bi­ti us­kra­ćen za uži­va­nje ko­je je i naj­ve­ća te­ko­vi­na sva­kog uži­va­lač­kog dru­štva, pa i na­šeg dru­štvan­ce­ta za uži­va­nja...
Zbog to­ga, po­mi­šlja naš gra­đa­nin ko­ji je na­glo od­lu­čio da uži­va, na­ši uži­va­o­ci uži­va­ju u svom uži­va­la­štvu kao u opi­ju­mu iz sta­rih i do­brih i po­ma­lo is­toč­njač­kih vre­me­na.
Sto­ga, za­klju­ču­je po­me­nu­ti gra­đa­nin ko­ji je iz­ne­bu­ha i ni­čim iza­zvan od­lu­čio da baš uži­va, sva­ki mi­ni­star­čić i di­rek­tor­čić neo­do­lji­vo pod­sje­ća na drev­nog pu­ša­ča drev­nog opi­ju­ma ko­ji je prost-na­pro­sto, a po nir­va­ni za­ko­na, osu­đen na to­tal­no uži­va­nje. To­tal­no uži­va­nje svih na­ve­de­nih mi­ni­star­či­ća di­rek­tor­či­ća i osta­lih uži­va­la­ca uži­va­nja mo­že po­ne­kad da do­ja­di i da se pre­tvo­ri u to­tal­nu mu­ku uži­va­nja. To­tal­no, da­kle, uži­va­nje po­la­ko ali si­gur­no po­sta­je uži­va­lač­ko iži­vlja­va­nje što je opa­sno i za ono­ga ko­ji se iži­vlja­va u uži­va­nju, a i za one nad ko­ji­ma se uži­va­lač­ki iži­vlja­va­ju svih ovih go­di­na, de­ce­ni­ja, sto­lje­ća i mi­le­ni­ju­ma ko­li­ko i tra­je ova opi­jum­ska i uži­va­lač­ka stra­ho­vla­da...
Da­kle, re­zo­nu­je naš gra­đa­nin ko­ji je na­pra­sno od­lu­čio da uži­va, ni uži­va­nje, sa­mo po se­bi, ni­je pra­vo uži­va­nje.Gle­da­ju­ći i slu­ša­ju­ći sve one ko­ji baš uži­va­ju i sve ove ko­ji po­ma­lo uži­va­ju, a že­lje­li bi da uži­va­ju baš, i sve, a njih je naj­vi­še, ko­ji se u mu­ka­ma tek spre­ma­ju da uži­va­ju ili po­ma­lo ili baš, gra­đa­nin je go­to­vo od­u­stao od uži­va­nja. Po­go­di­la ga je, ka­ko bi se to struč­no re­klo, uži­va­lač­ka kri­za iako i ni­je po­čeo da uži­va...
Ne­go, sva­ki po­če­tak je te­žak, is­prav­no i du­bo­ko­um­no ra­za­zna­je gra­đa­nin, čvrst u po­lju­lja­noj od­lu­ci da se pri­klo­ni ve­se­loj hor­di uži­va­la­ca opi­je­nih svim bla­go­de­ti­ma uža­snog evro­a­tlan­tskog i mon­di­ja­li­stič­kog uži­va­nja. Opi­jum­ske po­vor­ke i ova­ko i ona­ko, a upor­no i sva­ko­dnev­no gra­de ne­ki go­ri uži­va­lač­ki svi­jet u ko­jem će se i bo­lje i vi­še uži­va­ti...
Naš gra­đa­nin, ko­ji je čvr­sto od­lu­čio da poč­ne sa uži­va­njem, iz­la­zi na te­ra­su, na čas po­gle­da u siv­ka­sto ne­bo i u siv­ka­stu ze­mlju pod so­bom i u slo­bod­nom pa­du pre­pu­šta se uža­su uži­va­nja...
(Autor je knji­žev­nik)